Narodna banka Srbije i Vlada Republike Srbije potpisale novi Memorandum o strategiji dinarizacije

Narodna banka Srbije i Vlada Republike Srbije potpisale novi Memorandum o strategiji dinarizacije
Narodna banka Srbije i Vlada Republike Srbije potpisale su novi Memorandum o strategiji dinarizacije. Preuzmite kompletan dokument ovde (Memorandum Strategija Dinarizacija).

Dolarizacija ili evroizacija (kada je evro dominantna valuta u finansijskim tokovima – plasmanima i depozitima banaka) opšteprihvaćen je termin za fenomen delimične ili potpune zamene domaće valute stranom valutom – kao sredstvom plaćanja, merom vrednosti i/ili čuvarem vrednosti. Proces dolarizacije najčešće postoji u zemljama u kojima ekonomski subjekti, usled višegodišnje makroekonomske nestabilnosti koja se posebno ogleda u visokoj i volatilnoj inflaciji i snažnijoj deprecijaciji domaće valute, izgube poverenje u nju i okreću se korišćenju strane valute u sve većoj meri. Pored dužeg perioda makroekonomske nestabilnosti koji umanjuje poverenje u domaću valutu, na jačanje dolarizacije dodatno utiče i nerazvijenost finansijskog tržišta, a beleži se i u zemljama koje su u početnoj fazi tranzicije.

Dok je za male i otvorene ekonomije koje se integrišu u svetske ekonomske tokove prirodno da u određenoj meri koriste strane valute, visok stepen dolarizacije ima brojne negativne efekte po makroekonomsku i finansijsku stabilnost. Izražena valutna neusklađenost prihoda i rashoda, kao i neusklađenost obaveza i potraživanja, ekonomske subjekte čini osetljivijim na eksterne šokove – s obzirom na to da prihode u najvećoj meri ostvaruju u domaćoj valuti, a da su im obaveze po osnovu zaduživanja uglavnom u stranoj valuti. Kada je reč o privredi i građanima koji su zaduženi u stranoj valuti, izraženija deprecijacija domaće valute bitno povećava protivvrednost njihovih obaveza u domaćoj valuti i umanjuje njihovu kreditnu sposobnost. Ovaj efekat je još izraženiji u slučaju građana, s obzirom na to da privrednici ostvaruju prihode u stranoj valuti uglavnom od izvoza. I država koja se u većoj meri oslanja na zaduživanje u stranoj valuti, u periodima izražene deprecijacije domaće valute može se suočiti s problemom održivosti javnog duga. Preko valutne izloženosti klijenata čija se kreditna sposobnost u periodu deprecijacije umanjuje, banke su izložene indirektnom kreditnom riziku (prelivanje deviznog rizika u kreditni rizik). Po svim tim osnovama veća deprecijacija domaće valute može da utiče na stabilnost bankarskog, a time i ukupnog finansijskog sistema. Zbog svega navedenog, nosioci ekonomske politike često i nisu u mogućnosti da devizni kurs u većoj meri koriste kao automatski stabilizator platnobilansnih neravnoteža u uslovima eksternih šokova.

Visok stepen dolarizacije smanjuje i efikasnost vođenja monetarne i fiskalne politike, a time i ukupne efekte ekonomske politike na makroekonomsku i finansijsku stabilnost u slučaju izraženijih oscilacija domaće valute. U zemljama s visokim stepenom dolarizacije prenosni efekat deviznog kursa na inflaciju je visok, tj. deprecijacija se brže i u većoj meri preliva na inflaciju. Prostiranje monetarnih impulsa kanalom kamatnih stopa ograničeno je na deo tržišta u domaćoj valuti, jer kamatne stope na devizne i devizno indeksirane kredite zavise od visine kamatnih stopa na tržištu novca valute u kojoj su krediti odobreni, odnosno u kojoj su krediti indeksirani, a ne od mera domaće monetarne politike. U takvom ambijentu otežan je zadatak centralne banke da postigne cenovnu stabilnost. Ne manje važan jeste i efekat na fiskalne pokazatelje. U uslovima kada je učešće strane valute u javnom dugu visoko, odnosno kada i javni dug karakteriše visok nivo dolarizacije, znatna deprecijacija domaće valute povećava rizik u pogledu održivosti javnog duga. Investitori zahtevaju veće prinose na plasmane u tu zemlju, raste premija rizika zemlje i rastu troškovi finansiranja, a time i potreba države za novim zaduživanjem. Sve to zajedno dodatno ograničava mogućnost kontracikličnog delovanja fiskalne politike na ekonomsku aktivnost i realni sektor, a time i na makroekonomsku stabilnost.

Zbog svih negativnih posledica koje izraženija dolarizacija proizvodi, nosioci ekonomske politike su svesni značaja rešavanja ovog pitanja. Svesni su i toga da proces dedolarizacije ne može biti brz, naročito kada su koreni dolarizacije duboki. Vraćanje poverenja uvek je dugotrajan proces koji treba da bude praćen trajnim rezultatima na planu postizanja i očuvanja makroekonomske stabilnosti. Nosioci ekonomske politike svesni su i toga da za dedolarizaciju ne postoji jedinstveno rešenje, podjednako efikasno u svim zemljama. Iskustvo iz prakse ukazuje i na to da je trajno smanjenje stepena dolarizacije moguće, ali i da korišćenje administrativnih mera kojima bi se zabranila upotreba strane valute nije dobro rešenje, jer ne doprinosi rastu poverenja ni u domaću valutu, ni u nosioce ekonomske politike, pa su i rezultati samo kratkog daha. Potencijalno, donošenje administrativnih rešenja koje bi iziskivalo obaveznu konverziju plasmana (kredita) iz strane u domaću valutu nosi rizik naglog slabljenja domaće valute (ili značajne intervencije centralne banke na deviznom tržištu da se ti pritisci umanje), a time i potencijalne gubitke koji bi mogli da utiču na stabilnost domaćeg finansijskog sektora. Skup mera i aktivnosti koje će biti korišćene, nosioci ekonomske politike moraju da odmere pažljivo i da ih koncipiraju i prilagode karakteristikama ekonomije (fazi ekonomskog razvoja u kojoj se zemlja nalazi, fazi privrednog i finansijskog ciklusa, stepenu razvijenosti finansijskog tržišta, režimu deviznog kursa i dr.), kako bi se obezbedilo rešavanje pitanja dolarizacije na sistemski i, još važnije, održiv način. Iskustvo drugih zemalja pokazalo je da stabilizacija makroekonomskih prilika jeste bila nužan i najvažniji, ali ne i dovoljan preduslov za trajno rešavanje problema dolarizacije, te da je morala biti dopunjena i prudencijalnim merama. U tom smislu, izrada sveobuhvatne strategije, koja kombinuje korišćenje makroekonomskih politika s makroprudencijalnim i mikroekonomskim merama, uz uključivanje svih relevantnih aktera u njeno definisanje i sprovođenje – vlade, centralne banke, poslovnih banaka i nebankarskog sektora – može da bude od velike pomoći da se pitanje dolarizacije počne rešavati trajno, na održiv način.

Sa učešćem kredita i depozita u stranoj valuti od preko 70% u ukupnim kreditima, odnosno ukupnim depozitima, Srbija je u periodu pre svetske ekonomske krize spadala u red visokoevroizovanih ekonomija. To znači da nivo evroizacije u Srbiji nije bio određen finansijskim ciklusima. Eskalacija svetske ekonomske krize krajem 2008. godine, praćena padom ekonomske aktivnosti, snažnom deprecijacijom dinara, smanjenim pristupom inostranim izvorima sredstava i posledičnim rastom problematičnih kredita, samo je pojačala potrebu da se Vlada Republike Srbije (u daljem tekstu: Vlada) i Narodna banka Srbije (u daljem tekstu: NBS) u većoj meri usredsrede na rešavanje ovog problema, i zbog njegove kompleksnosti, i zbog posledica po makroekonomsku i finansijsku stabilnost.

Prepoznajući potrebu da se problem visokog stepena evroizacije reši na sistemski i održiv način, tj. da se većom upotrebom dinara u finansijskom sistemu podigne nivo finansijske stabilnosti zemlje, umanji rizik od promene deviznog kursa u najranjivijim sektorima privrede, ojača efikasnost monetarne i fiskalne politike i time doprinese stvaranju preduslova za održiv i snažan privredni razvoj, Vlada i NBS su u martu 2012. godine zaključile Memorandum o strategiji dinarizacije finansijskog sistema Srbije (u daljem tekstu Memorandum iz 2012. godine). Memorandumom iz 2012. godine su definisani ciljevi, mere i aktivnosti koje će se preduzimati radi jačanja poverenja u nacionalnu valutu i njenu veću upotrebu u finansijskom sistemu. Umesto termina deevroizacija koristi se termin dinarizacija.

Imajući u vidu da je u periodu od zaključenja Memoranduma iz 2012. godine obezbeđena makroekonomska stabilnost i da je ojačana finansijska stabilnost, Vlada i NBS saglasne su da su se stekli uslovi da se postojeća strategija dinarizacije unapredi i utvrdi nova strategija. Uvažavajući činjenicu da je dinarizacija postepen i dugoročan proces, Vlada i NBS su sagledale rezultate do sada preduzetih mera i aktivnosti i, polazeći od njih, saglasno definisale dodatne mere i aktivnosti koje će obezbediti dalji rast stepena dinarizacije i smanjenje deviznog rizika u sistemu.

Preuzmite kompletan dokument ovde (Memorandum Strategija Dinarizacija).